Rozi džip,
rozi džip,
jedini u getu.
Novosadski crnci
u rozome džipu,
podmazuju kalaš
i skupljaju ekipu.
Ako si bogati tata iz Makijata,
ili furaš zub od rozog zlata,
ako si bandit iz Južnog Prokuplja,
roza boja pažnju zaokuplja.
Rozi džip je
najbolja taktika,
za pumpanje ega
kod balkanskih barbika.
Ako si Balkan, ako si VIP,
zajebi šetnju i sedi u džip.
Žvaće se orbit, gleda se Pink,
percepcija roze obasjava bling.
Rozi džip,
rozi džip,
jedini u getu.
Ukoliko ne osetite leptiriće u stomaku, to je dobar znak da ste u vezi sa nemačkim kolekcionarom insekata. Šalu na stranu, mi možda živimo u 21. veku ali je naše poimanje ljubavi još uvek u granicama romantičarske infrastrukture 19. veka. Fatalnost, stradanje, neshvaćenost i zanos, nije ljubav ako ne boli, ginem da te skinem, dotičem dno života, koža pamti jer suza ne prašta. Oduvek mi je bilo nejasno kako je moguće da se romantičarski model ljubavne veze održao na tako surovom terenu kakav je Balkan? Upornost i mazohizam, čini se. A može biti i da je u pitanju ono što jedan moj drugar naziva “petsto godina turske serije u formi reality showa”. Medijska kolonizacija je čudesna stvar, jer ako srpkinje za petsto godina nisu naučile da zavole Turčina – sada su dobile priliku.
Srećom, žene sa Balkana su davnih dana naučile da se udajom izvlače iz bede. Svi mi imamo tetku iz Nemačke ili Amerike i onda, naravno, našu majku koja je pala na šarm i ostala ovde. Tetka nam šalje pare i gedžete a majka nas voli. Usuđujem se da pomislim kako pomoću te prekomerne romantizacije u stvari kompenzujemo nedostatak materijalne osnove za stabilan partnerski odnos. Opet, da nije gorka sudbina našeg naroda ta koja nas je previše navikla na patnju? Treba se prilagođavati novim vremenima. Ako pitate moju majku, ona će vam reći da joj je važno da muškarac bude džentlmen. Ako pitate novu srpkinju, shvatićete da su džentlmeni i fini momci linijom manjeg otpora postali stranci u sopstvenom društvu. Molim vas, koja devojka želi da je kreše džentlmen? Džukela je nova paradigma, odgovorno tvrdim. Do džukele se stiže jednom potrošačkom vulgarizacijom romantizma u kojoj se brkaju strast i nepristojnost. Stoga prosečna trajektorija srpske građanske ljubavi započinje patološkom fascinacijom prema romantičarskim obrascima ljubavi. Onda dočekamo tridesete i u najboljem slučaju shvatimo da smo završili u vezi koja podseća na pakt protiv samoće.
U opisivanju našeg duševnog života mi, na neki način, delimo problem umetničke kritike. Recimo, ako želite da saznate koliko su nam bolesni pogledi na ljubav i partnerske odnose, slušajte narodnu muziku. Narodna muzika nastaje na samim izvorima razočaranosti u sopstvena očekivanja. Ta muzika potkrepljuje i raspiruje neshvaćenost kao način života zbog čega će joj, uveren sam, jednoga dana istorija suditi kao zločincu. “Osuđuje se srpska narodna muzika za krivično delo masovne proizvodnje i afirmacije destruktivnog mentaliteta kao i propagiranje jednog nedoraslog emotivnog rečnika sa vidljivim posledicama po ljubavni život stanovnika Srbije”. Da se ne lažemo, puno vremena će proći dok javnost u Srbiji ne dosegne takav nivo introspekcije. A do tada – moje je srce violina, evo ti keš, tamo je bina!
Nedavnu vest da će se antibiotici u Srbiji izdavati isključivo na recept lekara, dočekao sam sa velikim odobravanjem. Pomislih, konačno! Ne verujem da postoji narod na teritoriji Evrope koji se toliko uzda u samoizlečenje kao što je ovaj naš. Petsto godina robovanja otomanskom maču rezultiralo je jednim mentalitetom inata i bezrazložnog nepoverenja zbog kojeg i dalje trpimo različite posledice na kolektivnom nivou. Ovde ću se isključivo koncentrisati na ogromno nepoverenje koje vlada u pogledu savremene farmaceutike i zdravstva, zbog kojeg se naši ljudi radije okreću neproverenim bapskim savetima, travarima i astrolozima nego li lekarima i farmaceutima. Zbog te rđave antimodernizacijske osobine, naš čovek na pojavu bola u abdomenu instiktivno uzima telefon (fiksni) i okreće svog odabranog astrologa. Ako mu zvezde pak ne izađu u susret, onda će potražiti rešenje u alhemiji, mešajući lekove po sopstvenom nahođenju. Oni koji prežive ovaj surovi eksperiment biraju treću opciju. Sada je već jasno da tajna izlečenja mora da se krije u nekakvom ezoteričnom saznanju, nekom svetu koji je nedostupan modernoj nauci i medicini. Šta sada? Sada je dovoljno da upalite televizor i uverite se da postoje proizvodi koji će izlečenje dovesti u vaše šake – sada možete postati heroj sopstvenog izlečenja! Takve proizvode nazivamo siva medicina. Siva medicina je komercijalizacija alternativne medicine kroz različite medijske i tržišne strategije, ona se vodi veštim izbegavanjem nedoraslog tranzicionog zakonodavstva i tržišne regulacije. Dosta priče, osvrnimo se na neke od najdražih proizvoda takve vrste:
1. Vitafon. Stari dobri prijatelj VITAFON (rus. ВИТАФОН) jedan je od pionirskih tehničkih proizvoda sive medicine na ovim prostorima. Njegova slava se oslanja na staro socijalističko predubeđenje o superiornosti sovjetske tehnologije nad tehnologijom zapadnog bloka. Tehnička pozadina Vitafona sastoji se u primeni vibroakustičke terapije emisijom mikrovibracija u opsegu od 20Hz do 18000 Hz. U prevodu – on zuji, vibrira i budi preostale nade u izlečenje. Navodni pozitivni efekti prodiranja zvuka kroz naše telo izlaze iz oblasti medicine i završavaju na autentičnim video-ispovestima starije gospode, što je ujedno i najpopularnija medijska strategija za prezentaciju proizvoda ove vrste. Ja svoj držim pored ikone. Cena proizvoda: od 16.000 do 45.000 dinara.
2. Vendoksin kapi. Pre nekih godinu dana pažnju mi je skrenula reklama za “Vendoksin” kapi, budući da mi je reč Vendoksin odzvanjala u glavi na isti način kao i “toksin”. Proizvođač ovih kapi, kao i čuvenog “Zodeks” čaja oslanja se na produžetak stare narodne veštine travarenja. Kapi sadrže mešavinu tinktura različitih biljaka a na sajtu proizvođača postoje i sertifikati da je proizvod uspešno testiran na miševima. Vendoksin kapi su, čini se, usmerene prvenstveno na starije stanovništvo što iskustva zadovoljnih korisnika nedvosmisleno potvrđuju. Baš kao i kod većine aktera u sivoj medicini, u medijskim ispovestima izlečenih pojedinaca prenaglašava se nemoć državnog zdravstva, bezuspešni pokušaji lečenja na VMA i sl. Cena: 6.000 dinara za četiri pakovanja kapi.
3. Antibol. U pitanju je proizvod koji je potvrdio moje stare sumnje u balkance kao bića primenjene dijalektike. Ne treba sakrivati poštovanje prema narodu koji na pojavu bola odgovara antibolom. Antibol profesora Milojevića najprostijim rečima – uklanja bol. Prema navodima proizvođača, sinergijom(!) kanadskog bora i južnoameričkog čilija dobija se preparat sposoban da ukloni svaku bol. Međutim, ostajemo uskraćeni na pitanje ko je zapravo čuveni profesor Milojević, odnosno kako izgleda tvorac ovog čudesnog preparata? Ako je verovati Internet glasinama, profesor Milorad Mića Milojević je privatnik dermatovenerolog iz Beograda, koji svoje terapije bazira na upotrebi moćnih ali veoma rizičnih kortikosteroida. Tako sam pročitao. Na neki uvrnuti način, Antibol zapravo radi tačno ono što obećava. Proizvođač tvrdi da proizvod postiže snažno delovanje na periferne nervne završetke čime se eliminiše bol. Drugim rečima, otklanja se osećanje bola ali ne i poreklo. Cena proizvoda: 1.187 dinara.
4. Antikilogram. Uspehu Antikilograma svedoči činjenica da ovaj proizvod pored srpskog hara i crnogorskim, bosanskim pa čak i makedonskim tržištem, što proizvodu obezbeđuje jedan internacionalni renome. Veoma zanimljiv detalj tiče se preporuke doktora na sajtu proizvođača. Umesto imena i prezimena “doktora” ovde stoji samo fotografija nedefinisanog lica u plavoj uniformi! Osim što se proizvod može neprestano koristiti, proizvođač navodi da je veoma pogodan za alkoholičare i “žene izložene menadžerskom bolešću”. Takođe, garantovan je i osećaj “ispumpanosti organizma”. Među “celebrity” proponentima Antikilograma nalazi se i doajen jugoslovenskog filma – Velimir Bata Živojinović, Olja Karleuša, Ivan Gavrilović i ostali heroji devedesetih. Cena proizvoda: od 2.000 do 8.900 dinara.
5. Nersti. Kako sajt proizvođača navodi, tvorac ovog tehnološkog čuda – Dragiša Vučković, jedan je od naših napoznatijih elektrotehničara u svetu. Studirao je i radio u “Ninbergu” te je po povratku u domovinu odlučio da svetu predstavi Nersti – aparat protiv svih bolova. A šta radi Nersti? Nersti pomoću niskofrekventnih impulsnih struja postiže biostimulativno dejstvo na vaše bolne tačke. U stanju je da izleči sve – bol u zubu, reumu, famozno okoštavanje, artrozu itd. Nažalost, gospodin Dragiša nije vodio puno računa o dizajnu proizvoda pa njegovi uređaji donekle podsećaju na kontrolne table sovjetskih nuklearnih postrojenja. Model po imenu “Mega Nersti” može da radi i na akumulator, pa je pogodan za korišćenje na terenu ili u uslovima restrikcije električne energije. Cena aparata nije navedena na sajtu, niti smo uspeli dobiti odgovor od proizvođača.
Deca iz Afrike nemaju da jedu,
deca iz Afrike nemaju da piju,
deca iz Afrike nemaju osmeh,
nit’ realan razlog da se nasmiju.
Deca iz Afrike nemaju igračke,
umesto toga se igraju s muvama,
danju ih progone divlje mačke,
dok noću strepe pred gladnim pumama.
Deca iz Afrike nemaju patike,
bola i gosa skrivaju suze,
previše pate ta deca iz Afrike,
dok kukaju, plaču, vrište i puze.
Deca iz Afrike tuguju glasno,
vetar im oči obasipa peskom,
za decu iz Afrike sada je kasno,
sama se nose sa sudbinom teškom.
*Autorecenzija: U pitanju je poema užasne tužnosti, potresna elegija u formi visokog poetskog destilata starih priča o deci iz Afrike. Pri tom se misli na priče koje su nam naše majke i bake pričale, upozoravajući nas svaki put kada bismo izbegli da pojedemo svoj obrok. Kontinualna glad, žeđ i nesreća koje smo tokom odrastanja naučili da pripisujemo svojim vršnjacima sa afričkog kontinenta, pronašli su svoj izraz u ovoj alarmantnoj post-Geldof poemi.
Svi koji su ikada hodili umašćenim stazama domaćeg kulinarstva složiće se u oceni da je Karađorđeva šnicla naprosto nezaobilazni artikal u ponudi domaćih restorana. Ja je nikada nisam voleo, ali svako od nas ju je makar jednom rasekao u nameri da dokuči tu karađorđstvenost koja nam je obećana na vratima restorana. Da li je to bilo omiljeno jelo Karađorđa Petrovića? Ovu misao odbacio sam znajući da je srpska kuhinja 18. veka bila daleko prostija i da nije poznavala postupak pohovanja. Ne zna se kada je tačno nastalo pohovanje ali jedna anegdota otkriva makar delić istine. U kasnom srednjem veku, bogati stanovnici Milana su hranu pokrivali tankim listom zlata, jer je zlato bilo prepoznato kao medicinski preparat za jačanje srca. Godine 1514. takvo rasipanje zlatom je zabranjeno pa su kuvari morali da improvizuju oživevši stari vizantijski običaj prženja mesa uvaljanog u brašno, mrvice i jaja. Čak se do današnjeg dana savetuje da proces pohovanja treba zaustaviti kada meso dostigne zlatno-žutu boju. Prelazak sa zlata na pohovanje proizveo je čuveni “Costoletta alla milanese”, kotlet na milanski način, čija će uputstva pratiti Bečka šnicla, Kijevski kotlet pa i naša Karađorđeva šnicla. Da budem iskren, prvo što mi je kao muškom stanovniku Balkana palo na pamet je to da Karađorđeva šnicla nosi svoje ime aludirajući na obdarenost osnivača moderne Srbije. Ako ste muškarac i čitate ovaj blog, izgovorite svoje ime pored reči “šnicla” i biće vam jasno. Znate, raspitao sam se, alternativno ime za ovo jelo je “Devojački san” i neki restorani će vam ga nuditi pod takvim nazivom uzevši u obzir falusni oblik jela. Pri tom se zaobilazi suočavanje sa prisustvom onih “seksualnih manjina” koje dele sasvim sličan san… Istorija beleži da je Karađorđevu šniclu 1959. godine izmislio kuvar Mića Stojanović (iz Čestine kod Gruže) suočen sa zadatkom pripremanja Kijevskog kotleta za jednog uglednog gosta iz Rusije. Međutim, nastao je problem jer Mića nije imao dovoljno pilećeg mesa, zbog čega je bio primoran da improvizuje na tragu svojih srednjevekovnih uzora, zamenivši piletinu sa teletinom. Rezultat nije bio zadovoljavajući pa je Mića prelio šniclu tartar sosom, dekorisao je limunom i kriškama paradajza. Improvizacija, majka inovacije, proizvela je specijalitet koji je (barem Mići) na prvi pogled podsećao na Karađorđevu zvezdu – orden kojim su odlikovani vojnici od 1915. godine za zasluge prema kralju i otadžbini. Mića je, između ostalog, bio glavni kuvar Josipa Broza Tita od 1956. sve do maršalove smrti 1980. godine, nakon čega postaje profesor kulinarstva.
Godine 1986. održan je međunarodni konkurs za unapređenje urbane strukture Novog Beograda, sponzorisan od strane SFR Jugoslavije. Ovaj konkurs je, po nekima, održan isuviše kasno. Posle šezdeset godina diskontinuiteta ideja i pristupa, konsekventnih promena strategija planiranja i projektovanja, Novi Beograd je danas živi muzej prepoznatljivog preplitanja ideologije, politike i urbanizma. Konkursni rad koji su priložili Anri Lefevr, Serž Renodi i Pjer Gilbo pruža jedan interdisciplinarni uvid u stanje “nove prestonice” krajem osamdesetih godina 20. veka. Prilažem ovaj fragment imajući na umu čuveno novosadsko Novo Naselje koje se razvijalo u jednom malo drugačijem istorijsko-ideološkom kontekstu ali ništa manje beznadežno. Ovaj odeljak preuzet je iz knjige Ljiljane Bogdanović “Novi Beograd: osporeni modernizam”.
“Planiranje Novog Beograda je neuspelo, kako u pokušaju da postigne globalnu koherencu tako i u političkoj volji da stvori grad. Konceptualni i morfološki shematizam zoniranja i pravilnog rastera, mogu da vode samo ka neuspehu, i društvenom i urbanom. Šta preostaje od želje za redom funkcionalizma i jezgrovitog purizma… kule i štangle zloslutnih dimenzija, izgubljene u napuštenom prostoru u kojem ni javno ni privatno ne mogu da pronađu svoje mesto.
Iza ove potresne scene, koja se beskonačno ponavlja u predgrađima i novim gradovima u celom svetu, mora se reći da takve urbane katastrofe potiču ne od skretanja, devijacije ili loše interpretacije teorema postavljenih u Le Korbizjeovoj “Atinskoj povelji”, već od samih tih teorema. Autoritativno razdvojiti, rastaviti i dezartikulisati njegove delove znači ubiti grad, kao što bi ubilo i svaki drugi složeni živi organizam. Administrirajući reglementaciju mehaničkog funkcionalizma, zoniranje nije uradilo ništa više nego pripremu za smrt grada. Razdvajanje i izolacija obično povezanih aktivnosti uzrokuje sklerozu svakog elementa i funkcionalizma celine. Malo po malo, ustaljuju se usamljenosti kao zrna peska u urbanom tkivu, koja ograničavaju njegovu fleksibilnost. Usamljenost pojedinaca, usamljenost porodica, unutar porodice, grupe, susedstva, stambene zgrade, kancelarije… usamljenost uzrokuje inerciju, a kada ona postane kolektivna, ona opterećuje društveni život i pokrete zajednice; ona sprečava solidarnost i društvenost i ugrožava razvoj i pojedinaca i kolektiva.
Izmeštanje stanovništva iz njihovih korena, počev od 1950-ih godina a u nekim zemljama i znatno ranije, predstavlja u Evropi, ma kakav bio ekonomski i politički sistem, ireverzibilnu situaciju koju niti jedna kultura nije sposobna da razreši ili integriše. Stanovništvo koje je migriralo u gradove, jednom izgubivši svoju seosku kulturu nije uspelo da uspostavi drugu kulturu i tako se našlo u stanju prekida i gubitka referenci vremena-prostora koje im izmiče; vreme-prostor koje je u proteklim godinama prošlo, ili će prolaziti kroz snažne poremećaje. Opstanak solidarnosti i zajedništva progresivno se uništava migracijom u gradske centre, kroz fragmentaciju načina življenja uzrokovanu zoniranjem u stambene blokove i podrivena usamljenošću. Stari gradovi, suočeni sa ovako velikim uplivom konflikata, gube svoje moguće kapacitete rasta i preuzimaju ništa više nego ulogu nostalgije; najčešće postajući istorijski centri ili muzeji: zone prošlih i izgubljenih referenci.
Beograd nije izbegao ovakvu evoluciju. Produktivizam, standardizacija, racionalizam i zoniranje, potraga za redom i rentabilnošću, ne uzimaju u račun cenu onoga što produkuju po društvo. Nemoguće je da se zadovoljimo kritikom siromaštva stambenih blokova (fr. grands ensembles), moramo da razotkrijemo i napadnemo njihovo delanje. Hladni mizanscen vazdušnih struja, praznih prostora i kutija moramo ponovo popuniti, obnoviti njegovu težinu i mesto, usidriti se i reinvestirati u teritoriju izručenu vetrovima, i zauzeti je za grad. Urbanistički nacrt Novog Beograda ne uspeva da izgradi grad. Potpuno je izvesno da već nedovršenost urbanog tkiva doprinosi nemogućnosti konstituisanja grada ali suštinski upravo je tip urbanističke postavke taj koji garantuje da se od Novog Beograda nikada neće napraviti grad. Zato se samo možemo radovati da je Novi Beograd nedovršen. Ako bi nam utopija bila dozvoljena, gradili bismo na bočnim stranama platoa i istraživali razvoj Novog Beograda prema brdima držeći se padina na način kako su to u starini znali da rade. Štangle i kule, progresivno napuštane, postale bi ruševine nekog drugog vremena, muzej u sećanje na bivšu epohu u kojoj pojedincima nije bilo dato pravo da budu građani u punoj meri. Ali, nažalost, moramo biti veoma realistični i moramo da smatramo povećanje Novog Beograda kao ireverzibilno.”
(Lefebvre, Renaudie & Guilbaud)
Davne 1991. kada sam pošao u prvi razred osnovne škole, više nije bilo Titovih pionira. Zapravo, bio sam druga generacija antipionira. Plave kape (“titovke”) i crvene marame ustupile su mesto drečavo žutim maramama, namenjenim bezbednijem kretanju dece u saobraćaju. Rad na sreći zamenio je strah od nesreće – bio je to siguran znak da je socijalizam iščezao. Uprkos činjenici da nisam bio Titov pionir, ipak sam imao priliku da osetim svu gorčinu socijalističkog pedagoško-vaspitnog programa. Bio sam mali, zabavišni socijalista.
Ovako je tekao dan svakog malog socijaliste. Negde oko sedam časova ujutru, pali bi prvi zraci sunca na zabavište. Truckajući se u automobilu, mogao sam da načujem radio spikera kako proglašava novi radni dan. Znao sam gde me vode… Po prijemu bi me smestili u karirane patofne, što je istočnoevropska radna obuća za decu. Tačno u 7:10 bio bi uključen veliki robusni televizor, zato što je u 7:15 sledila doza jutarnjeg crtanog filma. Nakon toga smo svi znali šta nam sledi. Vaspitačica bi dunula prašinu sa gramofonske ploče, uključila gramofon i pustila muziku. Obično smo bili izlagani nekoj vojno-dečijoj marširnoj pesmici poput one “među drugovima nema tajne”, ili “zdravo vojsko”.
Po završetku muzičkog programa sledila je istorijsko-materijalistička sesija – uspomene sa dalekog istoka (neformalni naziv). U prostoriju bi se dogegala gojazna žena, tegleći crnu harmoniku na ramenu. Sela bi, otpuhnula jednom pomoću svoje harmonike i otpočela. Pesme koje su njeni prsti oslobađali vodile su nas na astralno putovanje preko Urala, kroz uzane ulice oslobođenog Staljingrada, sve do Lenjinovog mauzoleja. Već nakon desetak minuta bi neki od mojih saboraca sa kraćim živcima i afinitetom prema Diznijevoj muzici popustili i briznuli u plač. Posle kraće pauze, sabrali bi se i usledio bi nastavak – A mol. Sada bi već osetili hladni vetar sa Bajkalskog Jezera kako umiva naša gorda lica, obuzele bi nas misli strahopoštovanja prema samoupravnom projektu koji smo nosili na svojim malim leđima. Muzički trans prekinuo bi dugo očekivani termin za igru! Igra, najbolja od svih aktivnosti. U dvorištu gde smo se igrali čekala nas je institucija čelične lokomotive – metalna konstrukcija u obliku voza, da budem precizniji. Čelična lokomotiva je bila igračka kojom su mini-socijalisti učili o važnosti saobraćajne infrastrukture i industrijskog poretka kao sredstava klasnog oslobođenja. Između ostalog, to je bila igračka na kojoj se 85% povreda završavalo prelomom kičme.
Jednom godišnje, ako se dobro sećam, su nam u posetu dolazili vojnici. Ni danas ne znam prave povode za ovaj opsceni ritual. Vojnici su dolazili u uniformama i dopuštali su da im sedimo u krilu, a mi smo im predavali poklone u vidu cigareta, slatkiša i ostale potrošne robe. Sećam se naše fascinacije vojnim uniformama i oružjem. Surfovali smo na poslednjem talasu socijalizma, jednog grotesknog sistema nenaviknutog na mir i blagostanje. Vidite, koncept vremena u socijalizmu je bio takav da je socijalista uvek razmišljao dalje od vremena u kojem živi. Nikada se nije živelo “sada”. U želji da se brže-bolje stvore neophodni uslovi za nastanak istorijski boljeg i pravednijeg sveta, stvoren je monstrum. Mešavina vojske, dece, policije, demokratije, autokratije, šverca, samoupravljanja, zatvora i crvenih pasoša stvorili su metež koji se bolje i nije mogao završiti.
Sećam se vremena kada smo izlazili na izbore i glasali za manje zlo. Danas se ta razlika potpuno izgubila. Pripadnost nekoj političkoj opciji, postala je za većinu preferencija ka određenom stilu zla, boji cipela ili fenomenalnom setu noževa. Istorija srpskog naroda brutalno potvrđuje našu savremenu dijagnozu. Vekovi poništavanja kreativnosti i emigracije mislećeg stanovništva stvorili su od Srbije balkansku platformu za preživljavanje. Kompjuter na kojem pišem ne bi radio da jedan čovek pre sto godina nije pobegao iz Srbije. Tako je, Nikola Tesla. Njemu je bilo jasno da demokratija nikada neće zaživeti u zemlji gde se javne, obrazovne i ekonomske institucije vide kao prosti produžetak porodice. Probajte da zamislite biološku celinu iz koje je “pobegao” mozak. To je moja vizija Srbije. Doduše, jedno pitanje me i dalje muči - ako se mozak uveliko odlio, šta smo onda mi koji smo ostali? Slobodno odaberite svoj organ. Samo ne može trtica, to sam ja uzeo.
Sigmund Freud je 1929. napisao knjigu “Nelagodnost u kulturi”. Deprimiran ratnim razaranjima, Freud je došao do zaključka da su pojedine kulture prosto bolesne po sebi. Rekao je da ne postoji “normalno” i “nenormalno”, već da postoji samo kultura u čije zahteve moramo da se uklapamo. Tako je za vreme rata “normalno” (i moralno) ubijati ljude, dok se već sutra ubistvo osuđuje i smatra devijantnim ponašanjem. Ipak, Frojd nije otišao do kraja, već je zastao na samoj granici između individualne i kolektivne psihopatologije. Nije odgovorio na naša pitanja koliko su neka društva podložna terapiji ili čak izlečenju. Mene fascinira to kako naše društvo uvek posmatramo iz aspekta medicine, tačnije fizijatrije. I dalje je dominantno mišljenje da je oporavak moguć, i da se u svakom momentu možemo izlečiti od traume (primer: “izvesti na evropski put”). A šta ako ne možemo? Šta ako smo primili previše udaraca? Možda je došao čas da Ničeovu opasku “ono što me ne ubije čini me jačim”, zamenimo sa “ono što me ne ubije čini me luđim”.
Građani Srbije su još uvek, baš kao za vreme Turaka, veoma daleko od javnog, grupnog čak i unutarporodičnog izražavanja sopstvenih osećanja, ideja i misli. Puno se ćuti, skriva, i navikava, a sve biva propraćeno opštom nevericom u mogućnost bilo kakvih društvenih promena. Mi smo svoju potrebu za prigovorom i pobunom zamenili lamentacijom, tačnije kukanjem. Kukanje je masovni fenomen naročito prihvaćen u društvima gde se individualizam i sloboda mišljenja tradicionalno obeshrabruju. Kukanje je pasivno, unutra usmereno, ono nastaje i nestaje unutar privatnog prostora, lišavajući naše poruke svih posledica investiranja emotivnog naboja u javnu sferu. Takva pasivizacija politički slobodnih građana stvorila je mentalitet pasivne pobune. Neuspeh sistema shvata se kao sopstveni, a bes se prenosi na decu i supružnika (glasno peremo sudove).
Umesto kukanja, predlažem ideologiju za sve nas koji još uvek nismo otišli – radikalni defetizam. Nema ništa loše u tome da priznamo sebi da smo, kao misleći ljudi u Srbiji, izgubili bitku. Pravi rat protiv mediokriteta moramo voditi kroz voluntarnu alijenaciju, moramo postati uljezi u sopstvenoj kulturi. Trebaju nam autonomne zone, siva mesta gde dobijamo bitku na nivou svakodnevnice. Treba nam ponovno uspostavljanje kontrole nad svakodnevnicom. Govorim o izmeštanju svakodnevnog života iz kandži komercijalizacije, teniskih turnira i smešnih video klipova. Briga i kajanje jedno su te isto osećanje. Razlika je samo da li se ova kontraproduktivna emocija investira u prošlost ili budućnost. Predlažem Srbiju bez brige i kajanja. Predlažem čudo.
“Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle - ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li Čuang Ce koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je Čuang Ce?”
“Srbin pravoslavac da se ne grli i ne ljubi!? Ma nema te zaraze na ovom svetu”, rekao je skrivajući iza zadaha rakije mudar podsmeh. Delovalo je kao da je znao nešto što ni logistika američkog lobija lociranog u prostorijama B92 nije mogla ni na kraju svoje pameti da pretpostavi. Tok misli prekinuo mu je vrisak: “Jel treba od ikone da se sklanjam!?”. Usledila je stravična pauza. Izraz njegovih izrogačenih očiju, mutno plavih i zakrvavljenih od beskrajnih gutljaja rakije nikada neću zaboraviti. Bio je apsolutno nepomičan, kao da je hteo da me uništi sa ovim pitanjem. Oko bi mu samo blago zadrhtalo svaki put kada bi stari sat sa zida otkucao jednu sekundu. Sada mi je već postalo neprijatno, i kao da nije moglo biti neprijatnije po mene kada je ponovo uzviknuo: “Jel treba od ikone da se klonim, zato što vi kažete da je to svinjski grip!? Da JA, Boro Travica iz Bijelog Manastira od oca Đura Travice ko đavao ustuknem pred ikonom svoga sveca? Da ne smem da je celivam zbog neke tamo zaraze!?”. Uplašio sam se da je ponovo poželeo da napravi dramsku pauzu. Pogledao sam gore ka ispucalom zidu sa kojeg je tinjalo žućkasto svetlo. Svuda oko nas se širio miris memle i rakije, par prastarih Gorenje uređaja, sto, rakija i ikona. Zdravo đaci. Elementarni pribor za preživljavanje.
Poželeo sam da mu objasnim da je u pitanju svetska epidemija i da se širenjem pljuvačke i zaraznih klica može zaraziti svako, nezavisno od svoje verske pripadnosti. Međutim, Boro je verovao da se protiv nas vodi biohemijski rat. Nije on kriv, on je bio samo još jedna žrtva naše kolektivne fantazije o tome kako se tamo neki vojni vrh zahvaljujući tajnom Teslinom izumu naslađuje, dok nam preko okeana odašilje nevidljive talase bede, siromaštva i bolesti. Dok sam posmatrao ovu bledu kopiju čoveka kako od besa zateže svoju jeftinu isflekanu trenerku, zapitao sam se kako smo, kao narod, stigli do ovde? Šta je taj svinjski grip prema traumi koju vučemo kanapom vezanim za sebe. Onda mi je sinulo kada je u svojem nepovezanom brbljanju pomenuo ime “Milića od Mačve”, velikog idejnog arhitektu mitologizacije srpske prošlosti i identiteta. Boro Travica je uporno vršio ekspoze svojeg neuspeha mada daleko tiše, što mi je pomoglo da njegov glas isključim u potpunosti i da se inspirišem njegovim izgledom i mirisom dok sam razmišljao u sebi. Karl Gustav Jung je to nazivao kompenzacijom. Jung je imao običaj da kaže da ako želimo da popravimo utisak, mi dodatno hvalimo ono što nas uništava. Tako je i sa našim identitetom, jer svaki patriotizam u ovakvim uslovima života može biti samo jungovska kompenzacija. Prvi među svim kompenzatorima uvek su bili pesnici, nepresušno inspirisani da pomognu kolektivnu muku svojim rodoljubivim poemama i mitološkim depikcijama rađanja naroda. Kada se osvrnemo na svu mitologiju devedesetih sa “nebeskim narodom” u glavnoj ulozi, zapitamo se da li je bilo nečega više u Platonovom čuvenom zahtevu za proterivanjem pesnika iz društvene zajednice?
Na trenutak sam se vratio u situaciju i moj tužni sagovornik se ponovo začuo kako pominje zaveru protiv odomaćenosti svinjskog mesa kod nas. On i njegova rakija su u stvari hteli da mi kažu kako je to sve samo deo plana da se Srbima zgadi prase i da se počnu navikavati na odreske od soje. Mlatarao je rukama i objašnjavao da će to ići teško jer se od soje ne mogu napraviti škembići, brizle, mozgovi i ostali specijaliteti koji se proizvode od svinjskih organa koje bi po svakom razumu i osećaju ispravnosti trebalo ostaviti prasetu na pokoj. Smrad ustajalosti, rakije, i anatomski presek svinjske glave učinili su da osetim novogodišnji osećaj mučnine. Morao sam da izađem na terasu.
